Ginger, najstarije prirodno mumificirano telo poznato do danas u Egiptu, sa plavom talasastom kosom i belo-žućkastom kožom. Nađen je una groblju Gebelein, u južnoj Tebi, 1900 i ustanovljeno je da je telo iz 3,500 god. p.n.e., što zanči da je 5,500 godina stara mumija, iz pre-Dinastičkog perioda. Nadimak je dobio zbog boje i kovdžave kose, koja je prilično dobro očuvana. Verovatno je bio pripadnik naroda Naqada Culture, koji su živeli pre prvih faraona, i kao i svi stanovnici iz pre-dinastičkog perioda bili su Kavkasoidnog izgleda sa tamnom, crvenkastom ili čisto braon kosom ili plavi, a neki su bili i riđokosi. Većina ih je imala pravu ili zatalasanu kosu.
Zbog velikog broja mumificiranih tela nađenih u suvom pesku u blizini doline Nila možemo saznati dosta o fizičkom izgledu i socijalnom životu antičkog Egipta posebno o analiziranju dlake tela.
Joann Fletcher, britanski egiptolog i specijalista za analiziranje dlake kaže da u arheološkim istraživanjima „Kosa je od neprocenjive vrednosti za studiju o svakodnevnim uslovima života, isto kao i za pribavljanje informacija o ishrani i bolestima“.“Najčešća boja kose, onda kao i sada, bila je jako tamna braon skoro crna kosa, iako smo takođe pronašli i prirodno kestenjastu i čak (prilično iznenađujuće) plavu kosu. Sa njihovim velikim sklonostima za detaljno razrađivanje, Egipćani su spretno koristili boje i pravili dosta nijansi koje mi proučavamo. Analize pokazuju mnogo različitih formi kane, koje je čak i ostareli Ramzes II koristio redovno da bi podmladio svoju osedenu kosu.“...“Kako svedoče antičke gnjide na njihovim sitno-nazubljenim češljevima, prave Egipćane su pogađale zaraze ovih buba koje grickaju glavu. Pravi Egipćani bi sekli svoje lokne i čak brijali glave zarad higijene, naročito zbog uklanjanja staništa vaški. Iskreno,takodje su voleli složene stilove frizura, gajili jako dugu kosu ili se kitili perikama, lažnim bradama i produžecima kose.“...“Bližim uvidom je otkriveno da je prirodna kosa (iz groba jedne žene), nešto duža od ramena, bila produžena značajnim brojem pramenova veštačke kose, koja veoma podseća na moderne dredove, precizno postavljenih u prirodnu kosu tako da se dobije zadivljujuća visoka frizura. Kompleksna tehnika njene frizure jasno nam govori da je ta frizura rezultat mnogo sati pažljivog rada neke druge osobe.“..“Dalje proučavanje pokazuje kontrast između kestenjaste nijanse njene tamo braon kose i malog broja bezpigmentnih belih vlasi kose koje povezujemo sa procesom starenja. Bezpigmentna kosa je bila ofarbana u svetlo narandžaste nijasne tipične za kanu“... |
Egipćani su nosili kosu na različite načine: mogli su da imaju, kako muško tako i žensko čisto obrijanu glavu ili da imaju kosu u dužini ramena ili kratko šišanu kosu do potiljka. Stil frizure za njih nije određivao pol. Ipak, mogao je biti znak starosti ili socijalne grupe. Deca su generalno bila obrijana do puberteta, a nakon toga mogli su da odluče da li će da imaju dugu ili kratku kosu. Stariji ljudi su koristili perike da bi prikrili ćelavost ili sedu kosu. Radnici su nosili kratku kosu, obično sa šiškama. Medju najmoćnijim socijalnim klasama bila je uobičajena upotreba perika i bogatih nastavaka uz asistiranje ličnih frizera i vlasuljara.
Kao što možemo da vidimo na slici iznad, kose na srednjoj slici su crne i loknaste, a obe figure su tamnije boje kože. Blizu 3200 p.n.e. kraljevstva Gornjeg i donjeg Egipta su jos uvek bila odvojena i nakon ujedinjenja, počinje Dinastički period faraona. Kada se carstvo proširilo afričke etničke grupe su postale deo države,tokom vekova oni će se izmešati sa prvim naseljenicima pre-dinastičkog perioda. U vreme Ehnatona, njegove žene Nefertiti i njihovog sina Tutankamona, 14 vek p.n.e. mogu se zapaziti slike sa tipičnim negroidnim figurama: deblje usne, tamnija boja kože i kovrdžava crna kosa. Kako god,analiza mumije Ramzesa II, imao je 87 god. kada je umro, okriva crveni pigment u folikulu korena što znači da je u to doba mogao biti riđokos sa sedom kosom i farban kanom. Dodatno koren kose Ramzesa imao je cirkularni folikul koso postavljen što ukazuje da je imao talasastu kosu, leukodermske karakteristike (bela koža). U početku Dinastičkog perioda (oko 3000 god p.n.e.) ljudi su imali obrijanu glavu ili šišanu na kratko: to je pomagalo kapilarnoj higijeni, ali da bi izbegli izlaganje suncu pokrivali su glave perikama. Perike su pravljene od ljudske kose ili vune crnih ovaca. Sa izuzetkom perioda Ranog Kraljevstva (2705 do 2213) muškarci su brijali celo lice. Samo u ovom periodu mogli smo pronaći slike koje prikazuju tanke brkove.
Tokom kasnog pre-Dinastičkog perioda, od 305 g. P.n.e. do 30 god. p.n.e. kada su Egiptom vladali Ptolomeji može se opaziti važna promena u stilovima frizura. Ptolomeji su bili Makedonci, helenističke kulture. Nakon smrti Aleksandra Velikog oni su krenuli sa osvajanjem doline Nila. . Dinastija Ptolomeja završila se sa njihovom zadnjom kraljicom, Kleoparom VII, kada je Egipat pridodat Rimskom carstvu. U ovo doba frizure su bile u Grčkom stilu: kratka i talasasta kosa na prirodan način sa manjom upotrebom perika i produžetaka. Perike su takodje bile talasaste. Takodje su se nosili i lovor i trake. U ovo doba grčki i egipatski stilovi su se pomešali na sve moguće načine.
Kleopatra VII, poslednja kraljica Ptolomeja vladala od 51 g. p.n.e. do 30 g. p.n.e., imala je drugačiju frizuru u zavisnosti od situacije.Bila je grčke krvi, makedonka i nije imala egipatski izgled. Tokom njenih poseta Rimu koristila je klasični grčki stil, koji se istinski poklapao sa njenim helenističkim izgledom, sa ukrasom koji se zvao „dinja frizura“, koju smo videli na mnogim grčkim skulpturama; kosa je talasasto začešljana unazad, zavezana na potiljku u punđu. Kada je bila na dvoru u Aleksandriji koristila je egipatsko-ptolomejski stil, mešavina grčkih i egipatskih osobina, koji je bio karakteristični stil za taj period. Kada je narodu držala govore, njen izgled i frizura bili su tipični egipatski: kosa je podeljena na tri dela, i slika kobre je služila kao kruna.
PROIZVODI KORIŠTENI ZA TRETMANE KOSE U STAROM EGIPTU:
PRANJE:
Stari Egipćani su prali njihovu kosu i perike redovno. Oni su to radili sa mešavinom vode i citrusnih sokova. Citronska kiselina rastvara masna ulja sa kose i ostavlja folikul začepljen i tako ga održava suvim. Kosa postaje glatka i sjajna. Koristili su bademovo ulje kao regenerator posle pranja glave.
DEPILACIJA:
Metode za uklanjanje dlaka su uključivale pripremu kao na primer paste napravljene od limete, skroba i arsenika. Takođe su koristili i miks šećera i propolisa za uklanjanje suvišnih dlaka. Imali su žilete napravljene od bakra ili bronze sa oštrim ivicama i efikasnim makazama.
BOJENJE:
Kroz vekove, njihova omiljena boja bila je crna ili narandžasto-crvena. Još od 4000 godina pre Hrišćanskog doba kana je bila najčešća boja; ona daje narandžaste ili crvene nijanse kosi. Mešali su je sa kravljom krvlju i smrskanim punoglavcima da dobiju različite tonalitete. Biljka kana (Lawsonia inermis) obilno raste na obalama reke Nil. Da bi dobili crne nijanse koristili su indigo, izdvojenu iz biljke indigofera tinctoria. Oni koji osede farbali su kosu sa receptom krv bika kuvana u ulju; to je bilo magično rešenje zato što se verovalo da se tamnoća životinje prenosi na kosu. Posle 1500 g. p.n.e. počeli su da koriste perike i žive boje kao što je plava,crvena ili zelena.
TRETMAN ZA ĆELAVOST:
Oduvek je važilo da oni koji oćelave, zbog gubitka kose, nisu zadovoljni i žele da povtare kosu. Recept se sastojao od nekoliko preparata sa mašću različitih životinja: koza, lavova, krokodila, zmija i nilskih konja kao i mački. Drugi lek je zavoj napravljen od lišća zelene salate ili nanošenje pleskavicinog semena.
FIKSATIVI:
Da bi namestili kosu oni su koristili mast od pčelinjeg voska, koju su sušili na suncu dok se ne stvrdne.
STIMULANSI ZA RAST KOSE:
Različita ulja su koristili da bi ojačali kosu: bademovo ulje, ruzmarinovo ulje ili ulje tocka.
Najstarija grčka civilizacija bila je Minojska civilizacija na ostrvu Kritu, koja je trajala od 7000g. p.n.e. do 1600 g. p.n.e. U tim godinama bili su napadnuti od strane Indo-Evropljana sa severozapda, koji su osnovali Mikensku civilizaciju. Kroz svedočenja, sa vaza i murala znamo da su ljudi iz ovog peridoa bili bele puti, sa crnom kosom u vreme Minojske civilizacije i plave kose u doba Mikenske civilizacije. Mikence je Homer u "Ilijadi“ zvao Ahajci
. Muškarci su nosili prirodnu talasastu kosu sa bradom. Trojanci, koji su naseljavali današnju Anadoliju u Turskoj imali su crnu kosu, a frizure njihovih žena bile su pažljivo pravljene. Udate žene nosile su dugu kosu sa dugačkim pletenicama, kao znak njihovog bračnog statusa. Na ovom muralu, “Plave gospođe“ iz 1600 g. p.n.e. poznate su ove frizure. 
Sledeći divan period u antičkoj Grčkoj bilo je Helenističko doba, koje počinje smrću Aleksandra Velikog 323 g. p.n.e. Od tog trenutka mogu se posmatrati na dobro očuvanim slikama kosa veštački zatalasana ili kovrdžava. To je bila epoha kada je korišćeno mnogo tipova frizura uključujući punđe, pletenice, šiške, kosa pričvšćena tijarama ili dijademama i drugi načini kao „dinja frizura“, (slika levo) koja se sastojala od začešljavanja unazad sa pundjom na potiljku ili veoma specifični stil pronađen na Afroditinoj skulpturi doniranoj Bostonskom Muzeju 1912. od strane Francisa Bartleta, koja datira iz 330 g. p.n.e. koja prikazuje kosu svezanu u dva čvora na vrhu glave. Ova skulptura je nazvana „Bartletova glava“ i otkriva nam frizuru koja je bila u modi na početku Helenističkog perioda. Muške frizure sastojale su se takodje iz talasaste kose i brada, koje su bile precizno sečene, uvijene i očešljane. Za ovaj zadatak bili su zaduženi berberi. Umetnsot sečenja i rasta brada postala je važna profesija u Antičkoj Grčkoj. Tu su nastale prve berbernice; one su postale mesta okupljanja, kao klubovi, generalno za muškarce gde su se sastajali i vodili duge razgovre o filozofskim, političkim ili javnim temama. One berbernice bile su za njih važne kao i Agora, javno mesto okupljanja.
U ranom Kraljevstvu i u vreme Republike bilo je uobičajeno da muškarci koriste bradu i dugu kosu. Na kraju doba Republike, približno u 3.veku p.n.e. osvajanje Grčke dovelo je Rim pod veliki uticaj cele grčke culture i čak običaj potpuno obrijane glave uz pomoć berberina. U to vreme cela svetska kultura bila je centralizovana u Grčkoj, čak je i kulturna elita Rima učila i pričala na grčkom kao akademskom jeziku. Prema Pliniju Starijem, prvi rimljanin koji se pojavio potpuno obrijan bio je general i konzul Scipio Afrički. Ovako je nejgov lik urezan na novčiću iz 3.veka. Od toga dana to postaje frizura svih rimskih muškaraca sve do pada Carstva kada su brade i duga kosa ponovo nošeni.
Neron je imao istu frizuru kao trkači kolima zato što je bio ljubitelj ovog sporta: sa loknama koje su mu uramljivale lice i dugim zulufima.
Ćelavost je bila nepoželjna među Rimljanima, smatrana je znakom fizičkih nedostataka. Kaligula je bio ćelav i nosio je periku, krunu od lovora i dijademe da sakrije svoje stanje. Julije Cezar, nasuprot njemu nije krio svoju ćelavost. 
Ipak, dva veka kasnije trend filozofskog izgleda Imperatora ponovo u modu vraća upotrebu brada. U vreme imperatora Hadrijana bilo je normalno videti muškarce sa pletenicama na potiljku i konjskim repovima. Marko Aurelije, za vreme svoje vladavine, ponovo je vratio u modu dugu kovrdžavu kosu i brade. Na kraju Carstva, obrijana lica i kratka kosa ponovo su se vratile, kao što je bilo u najbolje doba Cezara i Avgusta. Imperator Konstantin Veliki, vladar Vizantijskog Carstva, uvek je predstavljan na slikama sa sveže obrijanim licem, bez brade u potpunom kontrastu sa bradatim licima varvara koji su osvojili Zapadno Rimsko Carstvo.
Plinije Stariji je govorio : „ Kako je monotono i dosadno vreme koje rimske žene posvećuju tim beskrajnim sesijama friziranja...“ Rimske patricijske žene, koje su imale bolji socijalni status, ukrašavale su svoju kosu uz pomoć sluga i robova koji su se zvali „Ornatriks“, jer su pravile ukrase za kosu. Kompleksni i sofisticirani stilovi indicirali su visok društveni status, dok su jednostavniji bili smatrani znakom varvarstva. Da bi uvili svoju kosu koristili su alatku koja se zove „Calamistrum“, (pegla za uvijanje) što je bila šuplja gvozdena cev koja se zagrevala pepelom i kosa se uvijala oko nje. Nosili su perike da povećaju veličinu kose. Neki od njih su bili jako sofisticirani, rimski pesnik Juvenal je rekao: „Važnije je pitanje njihove lepote, više spratova nagomilanih jedan na drugi kao zgrada“. Zajednicko ime medu Rimljani za perika je "Galerus".
Perike su bile uglavnom napravljene od ljudske kose; plava kosa dolazila je od germanskih robova a crna iz Indije. Boje su pravljene od različitih formula, mešanjem kane sa drugim biljkama za crvenkastu kosu, šavranovi cvetovi za plavu kosu i čudan recept preporučen od Plinija Starijeg za farbanje kose u crno: „ uzeti pijavice koje su trulile u vinu 40 dana i sa tim sokom obojiti kosu.“ Takođe su koristili kalijumovu vodu i hidrogen peroksid kao izbeljivač.
